lunes, 22 de septiembre de 2014

Relato: el violín bien temperado. Виолина добро нарави






Виолина добро нарави

Наставник Гордан Николић руже срећан тог јутра. Он је сањао о бакине куће у Србији, он се сетио мирис тоста и оних стално на ватру у кухињи. Он је био у доброј хумор. Ношење тридесет девет година свира виолину и имао времена да се бави изазов за коју се припремао све ово време. Током свог живота он је могао да оде све врсте музичких стаза које га је навело да искусе и бројним областима. Свега што је знао најлепшу и најтежи бих дирао тог поподнева. Као први виолиниста од главних европских оркестара могли да приуште да игра у било ком сали, али је изабрао мали и непретенциозан. Изграђен је пре више од два века краљ Карлос ИИИ у Роиал Вилла дел Есцориал, позориште малих, готово познати. Идеално ако ствари није успело. Јер је ризик био висок, он је знао.Резултат који би лице било физички немогуће да игра. Престо Соната сам ин Г минор, Партита на Цорнет минор, драин Соната ИИИ ин Ц мајор опасности ... списак је веома дугачак. Кафа полако узео, имао тајну наду да ће добро урадити, чак и више искрено није брига.Најтеже сам урадио у потписивању уговора који је склопио своју одлуку. Сада сам морао да идем са својим господара, хиљаде сати играња сонате и Партитас оне старе и осетити удаљене али стабилан пулс виолиниста који их је написао. Пре него што делује ћутљиве деветнаест секунди.Пристисимо тишина ушао у просторију у којој је систем за хлађење и престао дизати буку. Када је вратио сећање своје баке, његов поглед, они рукама топлим концентрисани на раменима. Почело је са првим Адагио. Касније два сата и петнаест минута, без паузе, завршио последњу и лепу Гига. Он га је добио, помислио је.Аплауз покрива његов уморни опростио многе грешке које је направио. То не може бити другачије са тим резултатом.Апсолутна лепота није достојан људи. Јоханн Себастиан Бацх, који је знао добро како инструмента и лакоћу људског бића, он је знао. Али то није спречило нам је оставио ову истинску музичку понуду, рођен од Пуре Магиц ужади и рад људских руку.


(Машинско превођење, извини за греске у куцању)






El maestro Gordan Nikolic se levantó contento esa mañana. Había soñado con la casa de su abuela en Serbia, había recordado el olor de aquellas tostadas y de la lumbre permanentemente encendida en la cocina. Estaba de buen humor. Llevaba treinta y nueve años tocando el violín y había llegado el momento de enfrentarse a un reto para el que se había estado preparando todo ese tiempo. Durante su vida pudo recorrer caminos musicales de todo tipo que le llevaron a experiencias y esferas muy diversas. De todo lo que conocía lo más bello y lo más difícil lo tocaría esa tarde. Como primer violín de las principales orquestas europeas se podía permitir el lujo de tocar en cualquier auditorio, había elegido sin embargo uno pequeño y sin pretensiones pero precioso. Fue construido hacía más de doscientos años por el rey Carlos III en la Real Villa de el Escorial, un teatro de pequeñas dimensiones, casi familiar. Ideal si las cosas no salían bien. Porque el riesgo era alto, él lo sabía. La partitura a la que iba a enfrentarse era físicamente imposible de tocar. El presto de la sonata I en sol menor, el cornet de la partita en si menor, la fuga de la sonata III en do mayor... la lista de peligros era muy larga. Se tomó el café con lentitud, tenía la secreta confianza en que lo iba a hacer bien, más aún, sinceramente le daba igual. Lo más difícil ya lo había hecho al firmar el contrato que sellaba su decisión. Ahora sólo tenía que dejarse llevar por su maestría, las miles de horas interpretando aquellas viejas sonatas y sentir el pulso distante pero firme del violinista que las escribió. Antes de comenzar la actuación permaneció en silencio diecinueve segundos. Un silencio pristísimo surgió en la sala en la que incluso el sistema de refrigeración dejó de hacer ruido. Mientras se concentraba le vino de nuevo el recuerdo de su abuela, su mirada, aquellas manos cálidas en sus hombros. Empezó con el primer adagio. Dos horas y cuarto después, sin ningún tipo de pausa, finalizó la última y bellísima giga. Lo había conseguido, pensó. Los aplausos cubrieron su cansancio perdonando los numerosos errores que había cometido. No podía ser de otra manera con aquella partitura. La belleza absoluta no es digna de los hombres. Johann Sebastian Bach, que conocía perfectamente tanto el instrumento como la levedad del ser humano, así lo había reconocido. Pero no fue óbice para que nos legara esta verdadera ofrenda musical, pura magia surgida de unas cuerdas y del trabajo del hombre.







Post dedicado a Vicente Baos, testigo como yo de la música que inspiró este relato.

1 comentario:

Miguel Pizzanelli dijo...

Escuchar la musica mientras leia tu relato ha sido una delicada caricia para el alma. Gracias Miguel